Разговарала: Инга Лаћарац

Монодрама „Злочин и казна“ која је одмах након премијере привукла велику пажњу јавности, била ми је повод за интервју у ком је редитељка Емилија Мрдаковић открила како се у њој родила идеја за једну тако несвакидашњу представу, како је текао сам процес припремања и куда је даље воде путеви.

Емилија Мрдаковић се бави режијом, глумом, драматургијом и педагошким радом. Једна је од редитељки која је веома успешна у креирању представа за децу и младе, нарочито луткарских представа.
Рођена је 11. фебруара 1967. године у Бугарској, где је завршила средњу музичку школу, дипломирала глуму за луткарско позориште и НАТФИЗ „Луткарски театар“, и специјализирала „Режију за луткарски театар“.
Стални је редитељ у Позоришту младих у Новом Саду од 1992. године где је режирала преко двадесет представа које се и даље играју на репертоару („Необично путовање“, „Комадић“, „Ожалошћена породица“, „Пинокио“, „Злочин и казна“…). Представе су донеле Позоришту младих преко педесет награда са домаћих и међународних фестивала у земљи и иностранству.

2022. године добила је Награду за свеобухватан допринос развоју луткарства у Републици Србији.

1. Како сте дошли на идеју да кроз предмете као симболе представите ликове из књиге?

Био је, заиста, велики изазов да поставим овај роман на сцену користећи изражајна средства луткарског театра и театра предмета. У Петербургу сам била два пута у кући где је живео Достојевски. Посматрала сам експонате, заправо предмете које је он користио и његову гардеробу. Помислила сам, како би било занимљиво да се направи представа о његовом животу са тачке гледишта његових личних предмета и оних које је користио у одређеним ситуацијама. У једном руском часопису сам читала о симболима у роману „Злочин и казна“ и о томе да сваки предмет који аутор спомиње у роману није случајан, свака боја такође. Секира је главни симбол злочина, оружје убиства, које персонификује окрутност и разорну моћ Раскољниковљеве „идеје“. Тако је секира у нашој представи оживела, као покретач једног дела унутрашњег живота главног јунака. Жута боја симболизује болест, лудило, сиромаштво, као и духовну и моралну прљавштину (жуте тапете, намештај, лице старице...).

2. Када сте започели стварање представе ,,Злочин и казна“, да ли сте доследно спровели унапред дефинисане замисли или Вас је сам процес одвео неким другим, неочекиваним путем?

Никад се не придржавам слепо и искључиво онога што сам замислила. Када започнем рад са глумцима, моја замисао је само полазна тачка. Онда се свакодневно, на свакој проби роди нека нова идеја. Имали смо веома интересантан процес. Глумац Александар Милковић је изузетно креативан, талентован и конструктиван. Заједнички смо градили сваку сцену, сваку ситуацију, сваку реплику од почетка до краја. Знам да му је задатак био тежак и захтеван јер је морао да прихвати свет предмета као део свог света, односно, део Раскољниковљевог света.

3. Шта је за Вас било најфасцинантније у вези са личношћу Раскољникова, што сте у овој монодрами желели посебно да истакнете?

Морална оријентација је избледела, појмови добра и зла су изгубили своју универзалност. Почела је ера индивидуализма, моћи и новца. За Достојевског је било важно да разуме последице моралног нихилизма и његов потенцијални утицај на друштво. То је тема романа „Злочин и казна“.

Занимало ме је зашто се тако дивља теорија појавила у уму релативно образованог младог човека. Раскољниковљева теорија, која му је омогућила да изврши убиство, има и личне и друштвене корене. Рођена је у уму човека амбициозног, поносног, усамљеног и истовремено болно осетљивог на патњу других. Студент сломљен сиромаштвом тражи излаз који ће му помоћи да једним замахом побегне од понижавајућег сиромаштва. Али, Раскољников је далеко од себичности; он жели да пронађе излаз из своје трагичне ситуације не само за себе, већ и за друге. Раскољниковљева бунтовна природа и жеља за социјалном правдом карактеристичне су за то време, а као што видимо карактеристичне су и данас. Ставови Родиона Раскољникова су неодвојиви од његове личности; они нису филозофски концепт представљен читаоцу кохерентно и доследно, већ трагање, превртање и заблуде човека трагичних противречности. Убиство у роману постаје самоубиство, изобличење људске природе. Имала сам потребу да, као што је у роману, и на сцени покажемо да је немогуће некажњавање злочина. Данас, нажалост, у реалном животу све чешће није тако.

4. Да ли мислите да Соња опрашта Раскољникову зато што је и сама грешна или је то ствар душе? Да ли бисте му Ви опростили или неповратно осудили?

Соња опрашта Раскољникову не толико због тога што је и сама грешна, колико због величине своје душе, хришћанске љубави и саосећања. Њен „пад“ је жртва за добробит њене породице, а не злочин, што је чини сродном Раскољникову по патњи, омогућавајући јој да разуме његов очај и да га усмери ка покајању. Соња схвата да Раскољников није само убица, већ дубоко несрећан човек чија душа треба да васкрсне, попут Лазара.

Да ли бисте му Ви опростили или неповратно осудили?

Да будем искрена, не знам да ли бих била у стању да опростим такав злочин у реалном животу, али читајући роман још првог пута, увек сам имала разумевања за понашање главног јунака. Важно је да се роман „Злочин и казна“ чита и анализира. Сам по себи представља неку врсту катарзе.

5. Читајући роман ,,Злочин и казна“ на мене је, осим протагонисте, велики утисак оставио Свидригајлов. Он са својим нихилизмом на изопачен начин представља супротност Раскољникову и његовим моралним убеђењима, иако говори да су они слични. Зашто сте одлучили да њега изоставите из представе?

Свидригајлов и Раскољников су два најважнија лика у књизи. Паралеле између њих и различити путеви које на крају бирају су најважнија порука књиге. За разлику од Раскољникова, Свидригајлов је већ починио своје „злочине“ и не осећа грижу савести. Свидригајлов има прилику да побегне од своје судбине на земљи; може да оде у Америку са новом, младом, атрактивном женом и настави свој живот без да сноси (сношења) правне последице својих поступака, али одлучује да уништи себе. Свидригајлов се не суочава са собом. Зато убија самог себе, да избегне то суочавање.

Раскољников одлучује да се суочи са собом и тиме покушава да превазиђе самог себе. Желела сам да на томе буде фокус наше представе.

6. Да ли мислите да сте успели да приближите роман ,,Злочин и казна“ омладини, тј. средњошколцима?

Желела сам да испровоцирам средњошколце, да после представе узму роман у руке и прочитају га. Знамо сви да је данас књига у другом плану, да се све информације траже на интернету јер је лакше и брже. Једна од тема која се обрађује у школи јесте тумачење лика Раскољникова и зато смо желели да у томе идемо мало даље и да визуално и апсурдно дамо наше уметничко тумачење.

7. Да ли сте се потрудили да им кроз ову монодраму пренесете све важне поруке из романа или сте нешто оставили и да сами прочитају и схвате?

Роман је толико слојевит и асоцијативан, да се може читати неколико пута и увек пронаћи нове ствари. Ја сам га читала седам пута, јер ми је било важно да осетим његову енергију. Главни ликови су толико добро приказани, да се може направити посебна представа за сваког од њих.

8. Да ли сте Ви волели да читате лектире у средњој школи?

Живела сам у време када се морало прочитати бар осамнаест књига преко лета. Средњу школу сам завршила у Бугарској (1975 – 1985). Имали смо униформе, излазак увече је био дозвољен до осам часова. Пре летњег распуста смо добијали списак књига које смо морали да прочитамо и нико нас није питао да ли волимо или не волимо...временом заволиш.

9. Након оволико награда и позитивних реакција публике, да ли сте задовољни оним што сте постигли или бисте ипак нешто променили у представи?

Свака представа је жива ствар која се сваки пут дешава у времену и простору. Волим да погледам представу повремено. Дешава ми се често да пожелим да нешто променим. Разговарам са глумцем и ако се он сложи спроведемо, променимо, избацимо или убацимо. Понекад је то мрвица, али у уметности су те мрвице јако битне.

10. Шта је следеће што планирате, да ли по питању ове представе или неке друге?

У 2026. у Позоришту младих ћу радити нешто сасвим другачије. То је представа за најмлађе (3+) и њихове родитељима. Представа ће се звати „Ухвати ми плавог меду“ по сликовници Силвије Шесто и Ванде Чизмек. То ће бити једна емотивна представа о односима између родитеља и деце, о дечаку по имену Свемир и његовим плавим медом.