Разговарала: Инга Лаћарац

Послушајте делић музичког стваралаштва Алексеја Мрдаковића који је компоновао за монодраму „Злочин и казна“, а затим откријте како је он доживео овај познати класик и које је емоције уткао у своју музику.

 Алексеј Мрдаковић је рођен 2. октобра 2003. године. Завршио је средњу музичку школу „Исидор Бајић“ у Новом Саду, смер музички сарадник – теоретичар, а тренутно је студент четврте године композиције на Академији уметности, такође у Новом Саду.

Поред представе „Злочин и казна“, аутор је музике и за многе друге, као што су: „Чудо“, „Саша и чудовишта“, „Музика моје птице“ … Композиције су му награђиване на разним међународним такмичењима, а бави се и музичком продукцијом, као и израдом инструментала и матрица.

1. Ваше композиције нам асоцијативно дочаравају емоције уз призоре које видимо на сцени, и ми постајемо посматрачи, слушаоци и сведоци пред којима као да се отвара Пандорина кутија. Шта сте Ви ,,видели“ док сте стварали музику за ову представу?

Док сам стварао музику, нисам размишљао у класичном смислу слике, већ више о унутрашњим стањима. „Видео“ сам један затворен, клаустрофобичан простор – не физички, већ психолошки. Простор у којем се мисли сударају, где нема излаза осим суочавања са сопственом савести. Пандорина кутија коју помињете за мене није само метафора зла, већ и тренутак када се потиснуто коначно ослободи.

2. На почетку монодраме музика је дисонантна и атонална, док на крају добија тоналне хармонске елементе и одлике хорске духовне музике. Да ли то значи да сте и Ви музиком дали Раскољникову прилику за искупљење?

Мислим да музика не може директно „опростити“ лику, али може отворити простор за могућност искупљења. Тај прелазак из атоналног и дисонантног у тоналније и хармонски стабилније структуре за мене представља унутрашњи помак, не нужно крај пута. Више као наговештај да искупљење постоји као потенцијал, али да није једноставно ни потпуно.

3. Раскољников се бори са границама које му намеће друштво, сиромаштво, болест, раскол у њему… Како се Ви носите са наметнутим границама, односно ограничењима у Вашем стваралаштву? Сме ли уметност да их познаје?

Ограничења су неизбежна, било да долазе из спољашњег света или из нас самих. Али занимљиво је да управо та ограничења често постају покретач креативности. Уметност, по мом мишљењу, не би требало да их негира, већ да их трансформише. Границе нису зидови – више су као оквир унутар којег се развија идеја. Права слобода у уметности можда и не значи одсуство ограничења, већ способност да их превазиђемо кроз израз.

4. Да ли музика доноси емоције или емоције доносе музику? Да ли мислите да Ви кроз Вашу музику преносите субјективно виђење ,,Злочина и казне“ публици, или публика свој доживљај уноси у Ваше композиције и на тај начин гради мишљење о целокупној представи?

То је однос који функционише у оба смера. Некада емоција покрене звук, а некада сам звук пробуди емоцију. У овом случају, рекао бих да је постојала стална размена између мог личног доживљаја „Злочина и казне“ и онога што публика може да унесе у музику.

5. Како сте доживљавали роман ,,Злочин и казна“ у средњој школи, а како сада? Да ли је писање музике за монодраму утицало на то?

У средњој школи сам овај роман доживљавао више као причу о злочину и психолошкој кризи појединца. Данас га видим много сложеније – као дубоку филозофску расправу о кривици, моралу и могућности искупљења. Рад на музици за монодраму ми је омогућио да уђем дубље у Раскољникова, не само као лика, већ као симбол унутрашњих конфликата који су универзални. Тај процес је дефинитивно продубио мој однос према делу.